Trend

Montesori metoda – suština u kreiranju ličnosti deteta

dete
Samo detetov apsorbujući um ima moć izbavljenja i ujedinjenja čovečanstva. Ako ima pomoći i spasa, oni mogu doći samo od deteta koje je tvorevina čoveka.“

Ovom rečenicom Marije Montesori započinjemo priču o tom nesvakidašnjem pedagogu i doktoru.

Podsetimo se nekih edukativnih i naučnih metoda naučnice koja je ceo život posvetila istraživanju značaja ranog razvoja u formiranju čoveka.

Život, rad i (samo) obrazovanje

Marija Montesori (1870-1952) se pojavila u italijanskom obrazovanju kada je sistem školstva bio otuđen od savremenog društvenog života. Nažalost, taj se sistem i danas u državnim školskim sistemima nije mnogo promenio. Svojim delovanjem Montesori je uspela da otelotvori osnovno polazište savremene pedagogije – ne treba da poučavamo dečiji um „već da mu pomognemo da se sam razvije.

Mariju su od detinjstva krasile sjajne osobine: bila je vredna, pametna, volela da pomaže drugoj deci, saosećajna.

Ostala je takva celog života. Interesovale su je inženjerske tehnologije i matematika što je odvelo na Tehnički Institut sa četrnaest godina. Kasnije je privukla biologija, što je definitivno odvelo do medicine.

Takva odluka je bila veoma hrabra za jednu ženu (tadašnje društvo nije blagonaklono gledalo na obrazovanje žena). Postala je asistent na psihijatriji na Univerzitetu u Rimu 1896. godine. Nastavila je da radi, isprva sa decom sa invaliditetom, a kasnije (koristeći svoje nove edukativne metode) i sa zdravom decom. Jedna je od prvih žena u Italiji koja je postala doktor medicine. Tokom Drugog svetskog rata je, kao protivnik fašizma, pobegla u Indiju gde je nastavila sa teorijskim i praktičnim radom i pokrenula program „Obrazovanje za mir“.

Početak XX veka je bilo doba kulta nauke. Naučnoj misli i stvaranju čiste nauke doprinose Frojd, Adler i Jung (psihologija), Jaspers (filozofija) i Marija Montesori na planu pedagogije.

Pojava Marije Montesori je veoma značajna, kako za pedagogiju, tako i za oblast mentalnog zdravlja dece. Svojim delom je postavila temelje savremenoj pedagogiji koju je definisao Komenski, tvorac ideje o savremenom školstvu (još u XVII veku):

U školama se ne sme tražiti od dece ono za šta još nisu dorasla, što ne mogu, niti ono šta deca, sa kojom pedagog radi, ne žele.“

Montesori je tri puta bila nominovana za Nobelovu nagradu za mir – 1949, 1950. i 1951. godine.

Francuska joj je dodelila Orden Legije časti, a dobitnik je i nekoliko počasnih doktorata najvažnijih Univerziteta na svetu.

Napisala je preko 50 knjiga i priručnika na temu obrazovanja i vaspitanja dece.

Neke od njih su:

  • Upijajući um“ (The Absorbent Mind),
  • Tajna detinjstva“ (The Secret of Childhood),
  • Otkriće deteta“ (The Discovery of the Child),
  • Obrazovanje i mir“ (Education and Peace) i druge.

Na srpski jezik su prevedene samo dve knjige (tek 2003. i 2007.):

  • Od detinjstva do adolescencije“ (From Childhood to Adolescence) i
  • Upijajući um“ (The Absorbent Mind).


(dokumentarac o njenom životu)

1. Istraživanja ranog perioda

Dete je otac čoveka, ali veliki rad stoji iza toga.

Neprekidan rad  počinje od detetovih ranih dana izbora, preko njegovog praktičnog rada i brige o drugima i okolini. Tako raste u čoveka koji je superioran u svakom smislu, ne samo akademski, već emocionalno i duhovno.

Za taj složen proces neophodan je (pre svega) visok nivo koncentracije. To je suština „Montesori metode“.

Čovekova veličanstvenost se rađa njegovim dolaskom na svet. Ako zaista težimo svetloj budućnosti, onda cilj vaspitanja i obrazovanja treba da bude razvoj skrivenih, neznanih moći deteta. Ljudi još nisu spremni da oblikuju svoju sudbinu niti da kontrolišu događaje i upravljaju njima. Zato postaju njihove žrtve. Iako se uviđa da je obrazovanje jedno od najpogodnijih sredstava za razvoj čovečanstva, pod njim se i dalje podrazumeva samo obrazovanje uma zasnovano na zastarelim idejama i bez nastojanja da se iz njih izvuku nove, vitalne mogućnosti.“

Marija Montesori je ove rečenice napisala 1949. godine, po povratku iz Indije. Ako smem da se usudim i iznesem kritički stav – njene reči opisuju situaciju današnjeg razvoja čovečanstva.

Da li uz svekoliko znanje i umeće (zaista) kontrolišemo događaje i upravljamo njima?

1.1  Casa dei Bambini

U Rimu je 1907. godine (uz pomoć države) dr Montesori otvorila prvu Dečiju kuću (Casa dei Bambini). Zbrinula je pedesetak siromašnih mališana uzrasta od tri do šest godina (deca sa ulica sirotinjske četvrti San Lorenzo, na periferiji Rima). Aktivnosti škole su za to vreme bile neobične, kao i materijali koje je koristila.

Mali stolovi i stolice (umesto povezanih skamija), telesne vežbe, edukativne igre na tabli, pazl, a vaspitač je imao ulogu više nadzornika nego učitelja – bio je u pozadini, ne tako vidljiv. Zadržavala je samo one materijale i aktivnosti koji su decu zaista zanimali. Deca su međusobno pomagala jedno drugom u savladavanju složenijih edukativnih igrica, bili su složni i mirni. Napredovala su neverovatnom brzinom – u učenju, ponašanju i u socijalnoj interakciji.

Vest o uspehu njenog rada brzo se proširila, ljudi su dolazili iz celog sveta da bi videli tu „specijalnu vrstu učionice“. Srećna što je otkrila „nešto novo u sposobnosti učenja kod male dece„, dr Montesori je i sama bila zapanjena koliko su ta deca napredovala. Država joj je izašla u susret i za godinu dana bilo je već 5 takvih neformalnih škola u Rimu.

 

Na poziv Aleksandra Grahama Bela i Tomasa Edisona gostovala je 1915. u prepunom Karnegi Holu. Do 1925. više od 1000 njenih škola je otvoreno u Americi.

Montesori je kroz rad sa decom brzo shvatila da prirodni razvoj dece dolazi samo ako deca provode vreme u okruženju koje podržava takav razvoj. U tom slučaju deca imaju moć da sama sebe obrazuju. Kasnije je taj proces nazvala samo-obrazovanjem (auto-edukacijom).

„Pretpostavimo da negde postoji planeta bez škole i nastavnika, gde nema učenja na silu, a ipak, stanovnici te planete žive zajedno, razgovaraju i – zamislite – nauče sve što im je za život potrebno! I da, pored toga, sve što nauče čuvaju  u svojim glava, zar ne biste pomislili da fantaziram? Upravo je to stvarnost, izgleda tako nestvarno, ali to je rezultat plodne mašte! To je detetov način učenja. To je put koji ono sledi. Ono uči sve, neznajući da je to učenje, i na taj način uzima malo od nesvesnog, malo od svesnog, i korača stazama radosti i ljubavi.“

Velike reči velikog pedagoga. Nažalost, sistem se održao do 1940. Rat je počeo i (taj vrli, novi) svet je umesto obrazovanja prigrlio oružje.

1.2  Erdkinder metoda

  • od 12 do 15 godina

Montesori program za mlade odrasle osobe (kako ih ona definiše) u dobi od dvanaest do petnaest godina je vrlo različit od tradicionalne škole.

 

Dr Montesori je smatrala da je (usled ubrzanog rasta, povećane potrebe za snom i hormonalnih promena) beskorisno pokušati prisiliti adolescenta da se usredsredi na intelektualni rad.

Ona je preporučila metod „Erdkinder“ (Deca Zemlje).

„Erdkinder metoda“ se temelji na priznavanju posebnosti perioda adolescencije i fokusiranju na razumevanju ljudske povezanosti i međuzavisnoti s prirodom.

Uz ovaj metod deca bi živela blizu prirode, jela sveže proizvode sa farmi, i radila (dostava hrane, izrada skloništa, sve vrste transporta i sličnih potreba). U ovom uzrastu deca bi trebalo da steknu što je moguće više iskustva u rukovanju novcem.

Do srednje škole oni postaju odrasle osobe i mogu učestvovati u planiranju kućnog budžeta. Intelektualni rad je i dalje prisutan, ali je potpuno u interesu deteta, bez prisile.

  • od 15 do 18 godina

U ovom se periodu usporava brzi rast adolescencije, mladima treba postrožiti intelektualne napore.

Treba napraviti ravnotežu prakse i teorije – kombinacija socijalnog rada + primena naučnih metoda jer će samo tako biti spremni za svet koji je pred njima.

Na osnovnim časovima nastave deca bi učila kako uravnotežiti i rasporediti svoje vreme (podrazumeva se i sopstveno dokazivanje), vreme za ostvarivanje radnih ciljeva, kao i veštine u planiranju budžeta i rukovanje novcem u porodici.  Jedna od najvažnijih lekcija je naučiti kako se novac zarađuje, koliko vremena i rada treba da se zaradi novac za život.

Montesori smatra da je dobra stvar za mlade da rade i uče neko vreme bez plate (kao šegrti ili praktikanti) jer se tako spremaju za buduće naučne podvige.

 

  1. Stubovi samoobrazovanja

 

Rad Marije Montesori se zasnivao na naučnim osnovama i na vanrednom iskustvu. Putovala je  širom sveta i delila iskustva o tome kako detetu pomoći da ispolji svoju pravu prirodu.

  • Centralni deo njene ogromne pedagoške prakse bio je: „da se dete od svega nekoliko godina, bez učitelja i pomoću edukativnih sredstava izgradi i učvrsti sve bitne osobine ljudske ličnosti.Smatrala je da nije najvažniji period univerziteta i studiranja, već onaj prvi – od rođenja do šeste godine. U tom uzrastu se formira inteligencija.
  • Šta je zamerala tradicionalnoj školi? „Obrazovanje je odvojeno od biološkog i socijalnog života tako da se dete za život priprema na način kojim se isključuje iz njega.“ Govorila je da je za univerzitet i školu važno da im program bude ispunjen i ne brinu mnogo za razvoj deteta. Marija Montesori poziva na saradnju očeve, majke i prosvetu. „Porodica nije deo škole, ona pripada društvu, ali je zanemarena. Na drugoj strani je škola i sama izolovana od društva, na trećoj je univerzitet. Nema jedinstvenog koncepta niti društvene brige za sam prihički razvoj deteta. Fragmenti koji se ne obaziru jedan na drugog ili naizmenično prozivaju jedan drugog da je baš onaj drugi zatajio u obrazovanju. Sve više sam uverena da ima sličnosti sa situacijom danas. „Kada neka zemlja mora da uvede štednju, prosveta je, bez sumnje, prva žrtva„, kaže ona. „Zanemarujemo psihološku suštinu, a baš nju moramo uzeti u obzir. Kakva je korist od prenošenja znanja ako zanemarimo celokupan razvoj čoveka?“
  • Definisala je sedam stubova samoobrazovanja primenljivih kako na decu, tako i na odrasle koji žele da budu kreativni i samo-motivirani: nezavisnost, odgovornost, samo-disciplina, autoritet, inicijativa, obrazovanje, celoživotno učenje.

 

  1. Knjiga „Upijajući um“

 

Knjigu „Upijajući um“ (The Absorbent Mind) Montesori je napisala po povratku iz Indije i prvi put je izdala 1949. godine. Srpski prevod se pojavio tek 2003. (neverovatno i neopravdano zakašnjenje!) i sadrži idejnu osnovu celokupnog dela Marije Montesori koje je kod nas skoro sasvim nepoznato. Taj nedostatak idejnog toka savremene evropske kulture veoma je bitan za savremene metode u radu s decom i za savremene koncepte vaspitanja.

Mi odrasli znanje stičemo posredstvom svoje inteligencije, a dete upija utiske u svoj mali um. Oni ga oblikuju i ovaploćuju se u njemu. Nama je to teško zamisliti, mi pamtimo jer imamo memoriju, malo dete je nema. Ono ne pamti stvari koje vidi, one postaju sastavni deo njegove duše. „Ono ugrađuje u sebe sve ono što njegovo oko vidi i uvo čuje„, kaže Montesori. Ovaj poseban oblik memorije ima svoj naziv – „mneme„). Dete izgrađuje svoju memoriju, korak po korak.

Slede (po mom mišljenju) tek nekoliko ključnih termina i momenata iz ove knjige koju nam je u legat ostavila iskusna doktorka Montesori.

  • Nebule

Kreativne energije koje dete vode prema stvaralačkoj moći kroz upijanje utisaka iz okruženja, Marija Montesori opisno upoređuje sa nebulama. Kao što „iz zvezdanih nebula putem uzastopnih procesa nastaju zvezde„, tako iz jezičke nebule dete dobija odgovarajuće podsticaje i uputstva kako da u sebi stvori maternji jezik. Tu mogućnost – da izgradi jezik uz pomoć nesvesne aktivnosti – ona naziva „jezičkom nebulom„. Ovo je samo jedan primer nebule koje dete upija (a ima ih koliko i zvezda na nebu).

  • Čudo stvaranja i rani razvoj sasvim malog bića

Do detalja se u knjizi analizira čudo stvaranja – embrion, njegov složeni razvoj. Mnogo pažnje poklanja uticaju sredine na rani razvoj deteta, razvojne smetnje (radila je decom sa mentalnim hendikepom od 1898. do 1900.), na jezik, pokret i socijalni momenat.

  • Normalizacija

Najvažnije iskustvo koje je stekla u radu je postizanje normalizacije kod deteta. Pojam koji je u pedagogiju uvela označava fenomen koji se rađa u detetu onda kada se ono duboko, celom svojom ličnošću koncentriše na aktivnost koje samo izabralo. „U takvog deteta iščezava karakterni poremećaj i neprimereno ponašanje, ono postaje smireno i zadovoljno„, piše Montesori.

  • Tri nivoa poslušnosti

Montesori smatra da su volja i poslušnost delovi istog fenomena i da dete poseduje urođenu motivaciju za sopstvenim samoizgrađivanjem. Prirodni razvoj poslušnosti ima tri stadijuma.

U prvom stadijumu dete sluša samo povremeno, ne uvek. Poslušnost deteta u ovom razvoju zavisi prevashodno od razvoja njegovih sposobnosti. Poslušnost i neposlušnost idu ruku podruku.

Drugi stepen dete dostiže onda kada mu pođe za rukom da se povinuje zahtevima svaki put. Njegove sposobnosti su se učvrstile pa njima može upravljati svojom voljom, ali i da utiče na drugo dete.

Treći stepen poslušnosti je onaj u kom se dete pokorava spremnošću, kao da je nestrpljivo da nešto učini. Gotovost da se posluša usmerena je ka nekoj ličnosti, obično prema vaspitačici. Dete postaje nestrpljivo u želji da posluša, to mu pričinjava radost.

  • Karakteri

Marija Montesori se ne slaže sa pokušajima definisanja karaktera Teofrasta, Frojda, Junga jer oni polaze od odraslog čoveka. Ona ima drugi pristup: karakter izjednačava sa ponašanjem.

S obzirom da se bavila dečjim razvojem, od rođenja do rane adolescencije, posmatra tri perioda kao ključna u formiranju karaktera:

*  do 6 godina – vreme stvaranja (dete ne zna razliku između dobra i zla, ima svoju prirodu, stvaraju se temelji karaktera). Ovo je period kada po aktuelnom školsko obrazovnim sistemu deca idu u vrtić. Takođe ovaj period čine neuravnotežene energije i intenzivnog napora kod deteta; ono je tek od šeste godine života prilagođeno vremenu i sredini kojoj pripada, sposobno da razume i rasuđuje.

*  od 6 do 12 godina – dete postaje svesno ispravnog i pogrešnog (kod sebe, ali i kod drugih ljudi) i oblikuje moralnu svest koja kasnije dovodi do razvoja socijalne svesti;

*  od 12 do18 godina – rađa se osećanje ljubavi prema državi, pripadnost naciji i postavljaju temelji za zreli period odrasle jedinke, posebnog karaktera, potpuno spremne za korelaciju sa drugim karakterima.

U odnosu na ovu podelu, izgradila je sistem ponašanja, inteligencije, napredovanja i formiranja karaktera. „Detetu nije potrebno ni pretiti ni laskati; samo mu treba obezbediti normalne uslove za život. Poremećaji karaktera tada nestaju sami od sebe„.

Danas širom sveta mnoge škole svoj rad zasnivaju na metodi Montesori. Sin Marije Montesori je 1961. osnovao Institut Marije Montesori kao svojevrsni legat koji nastavlja lepu tradiciju vaspitanja i obrazovanja neponovljive Marije Montesori.

Valentina Branković

Valentina Branković

Valentina je diplomirani bibliotekar i informatičar. Dvanaest godina radi sa knjigama i čitaocima. Zaposlena u Narodnoj biblioteci Srbije na poslovima katalogizacije serijskih publikacija u COBISS okruženju.

komentara

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

  • jako koristan tekst, hvala! 🙂 Zanima me, da li imate pouzdanu informaciju koji vrtić u Beogradu radi po Montesori principu? Hvala unapred

    • Poštovana, mnogo Vam hvala na lepim rečima za tekst 🙂
      Nemam ličnog iskustva u vezi vrtića, čula sam od poznanice čije je dete išlo pre par godina u vrtić na Paliluli.
      Zove se Dečija kuća. On radi po Montesori principu. Naravno, treba proveriti informaciju, nisam se lično uverila u pouzdanost. Ne bi bilo loše da se raspitate. Srdačan pozdrav!

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!