Psihologija

Kako da strah radi za nas, a ne protiv nas?

strah

Možda ćete pomisliti da je strah urođen, ali onda ćete pogrešiti.

Strah nastaje oko 9 meseca života i to sa adaptivnim razlogom.

U to vreme većina dece već puzi, istražuje okolinu. Neka će vrlo uskoro i prohodati. Tu se susrećemo sa značajem straha. Strah nas na neki način štiti- razvija opreznost.

Sa druge strane ništa nas ne ograničava toliko kao strah.

Postoje racionalni i iracionalni strahovi

Racionalni strahovi su opravdani, utemeljeni na realnoj opasnosti koja nam preti (recimo strah od zmije koja nam prilazi), a iracionalni nemaju uporište u realnosti (npr. strah od leptira).

Iracionalni strahovi uglavnom proizilaze iz iracionalnih uverenja.

Intenzinvni   strahovi   koji   ograničavaju naše svakodnevno funkcionisanje razvijaju se u fobije. Fobija je snažan strah od neke specifične stvari, mesta ili situacije.

Ljudi koji pate od fobija teže po svaku cenu da izbegnu bilo kakav kontakt sa uzrokom straha.

Čak  i  sama pomisao o dolaženju u kontakt sa uzrokom fobije čini ih uznemirenim. Jedna od veoma čestih fobija je klaustofobija (strah od skučenog prostora).

Kao i svaku emociju i emociju straha prate određene fiziološke rekacije.

Kad smo uplašeni dešava se sledeće:

  • dišemo ubrzano,
  • srce ubrzano lupa,
  • imamo suva usta,
  • znojimo se,
  • ostajemo zakopani u mestu,
  • apetit opada.

Na kratko vreme raste i krvni pritisak u cilju da se krv sa neophodnim materijama dopremi u što većoj količini do onih delova tela koji su nam tada neophodni.

Dakle, zbog preraspodele krvi (krvotok u onim delovima koji nisu u trenutku opasnosti neophodni se redukuje, dok se u drugim delovima pojačava) osuše nam se usta. U isto vreme se i usporavaju neki procesi bez kojih u tom kritičnom trenutku možemo, da bi se sačuvala energija koja nam je potrebna za odbrambene aktivnosti.

Zato se usporava  rad creva i osećamo nelagodnost u stomaku. Svi mišići su zategnuji kako bi se što pre aktivirali. Ako strah potraje, kao posledica može se javiti glavobolja kao i bol iza grudne kosti jer se tamo nalaze mišići čija zategnutost dovodi do neprijatnog osećaja.

Patološki ili nerealni strahovi

Nerealni strahovi nazivaju se patološkim i osnov su mnogih oboljenja u psihologiji i psihijatriji, ali dominantno anksioznih poremećaja.  Generalizovani anksiozni poremećaj karakteriše se nastankom strepnje povezane sa najmanje dve ili više svakodnevne i uobičajne  situacije.

Sa druge strane, panični  poremećaj se karakteriše pojavom paničnih napada koji se javljaju “kao grom iz vedrog neba“, dakle, bez objašnjenja. Strah raste, a maksimum dostigne za desetak sekundi, traje jedno određeno kratko vreme u najizraženijem obliku (koje se meri u minutima), a onda spontano opada.

Interesantno, iako se ne rađamo sa osećanjem straha, kod male dece on može naprasito preći iz nepostojanja u iracionalni strah. To se kod dece ne naziva fobijom jer su ona suviše mala da bi jasno razlikovala realnost od fikcije. Zato se deca često plaše Baba Roge, klovna i slično.

Strah nas ograničava da se okušamo u mnogim stvari u kojima bismo želeli da se oprobamo.

Tada je uglavnom u pitanju strah od neuspeha i nepoznatog. Osim aktivnosti ili promena kojima težimo a ne smemo da se uputimo ka njihovom ostvarivanju zbog navedenih strahova, strah od nepoznatog dovodi i do jedne vrste diskriminacije. U pitanju je diskriminacija prema bolesnima. Mnogi ljudi ispoljavaju netrpeljivost recimo prema HIV pozitivnoj populaciji upravo iz straha od nepoznatog, iz neznanja.

Pored ovih strahova u današnje vreme veoma je zastupljen strah od bolesti. Što se više propagira stil života koji prati redovne lekarske preglede i brigu o zdravlju, paradoksalno, ljudi se sve više plaše bolesti. Najveći problem leži u tome što sam strah od bolesti može da razvije određeno stanje koje pre toga nije postojalo ili da ga pogorša.

iznad provalije

Kako bismo se izborili sa strahom koji imamo potrebno je delati u nekoliko koraka:

  1. Spoznaja o tome čega se zapravo plašimo
  2. Promena stava prema strahu
  3. Prihvatanje da se strah ispolji u celosti (što podrazumeva izlaganje situacijama u kojima osećamo strah, dopuštanje da se strah pojavi i ostajanje u situaciji dok strah ne prođe)
  4. Usvajanje strategija za suočavanje sa strahom
  5. Samoprocena napretka
  6. Samopohvala i nagrađivanje
  7. Ekspanzija proverenih metoda na slične vrste ličnih strahova.

Fobije i ostali anksiozni poremećaji mogu da se leče medikamentima i psihoterapijom. Sa druge strane, strahovi koji ne ulaze u ove ozbiljne okvire a ipak nas na neki način opterećuju i sprečavaju da ostvarimo određene težnje možemo da rešavamo i sami. Naredni put kad vas strah bude ograničio da nešto probate pomislite- šta bih uradio da se ne plašim?

Kao i većina pojmova i strah je polarizovan, znači kreće se na kontinuumu sa dve krajnosti.

Kod nekih osoba strah je slabo zastupljen i obožavaju da rizikuju. Oni se često bave ektremnim sportovima i izlažu se vrlo realnim opasnostima po sam život. Pored toga, oni vrlo često postaju takozvani adrenalinski zavisnici. Vole da se oslanjaju na izreku sreća prati hrabre, ali ponekad se moraju zapitati da li je to hrabrost ili ludost?

Za kraj, ipak biram pitanje-šta bi uradio/la da se ne plašiš?

Liza Piščević

Liza Piščević

Liza Piščević je master psiholog na Filozofskom Fakultetu, na katedri za psihologiju obrazovanja. Sertifikovani je trener asertivne komunikacije sa diplomama online kurseva Stanford Univerziteta.

Trenutno je zaposlena u Domu zdravlja Clinicanova kao psiholog u medicini rada i menadžer ljudskih resursa. Dve godine bila je saradnik u nastavi na Fakultetu za medije i komunikacije. Redovni je saradnik-psiholog u emisji Polarotor na KCN1 televiziji. Sarađuje sa UNICEF-om, DEAPS-om i UNDP-em na raznim projektima. Redovno piše za nekoliko psiholoških blogova.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!