Pojam ejdos (eidos) se u psihologiji javlja dvadesetih godina XX veka. Poreklo pojma vezuje se za stare Grke i jedno od opštih objašnjenja pojma bilo bi da je to sinonim za formalni sadržaj kulture koja obuhvata jedan sistem ideja, kriterijum za interpretaciju iskustva.
Oksfordski rečnik definiše ejdos kao „razlikovni izraz kognitivne svesti ili intelektualni aspekt kulture ili određene društvene grupe„, a ejdetske slike kao
„slike koje se odnose ili označavaju mentalne slike koje su po svom karakteru neobično žive i detaljne, pa se osobi koja ih doživljava čine veoma vidljivim“.
Definicije ejdetske slike
Šta kažu naši rečnici psihologije? Šta predstavljaju ejdetske slike i šta su to ejdetski tipovi? U nekim izvorima pojam ima pisanu formu „eidos“, a u drugim izvorima „ejdos“, da ne bi bilo zabune.
Jedan psihološki rečnik definiše ejdetske slike ovako:
„Eidetske slike (od grč. reči eidos, što znači forma) najčešće se odnose na pojam formiran u umu, mentalne slike koje su veoma žive. Ključna svojstva onih koji imaju ovakve slike (nazvani eidetičari) su
(a) da i dalje ‘vide’ sliku vizuelnog stimulansa još izvesno vreme nakon što je stimulans uklonjen, i
(b) da ‘vide’ pravu sliku, a ne naprosto zapamećni stimulus.
U drugom psihološkom rečniku imamo ovu definiciju:
„Eidetske slike su predstave / zamišljene slike koje se odlikuju izuzetnom jasnoćom, detaljima i živim bojama, mogu biti i pokretne. Iako su upečatljive i često praćene emocijama, subjekat je svetan da one u datom trenutku nisu prisutne u realnosti.
Ima mišljenja da je njihova pojava uslovljena fiziološkim ostatkom ranije stimulacije, ali takva objašnjenja su nepotpuna. Česte su u detinjstvu, a posle puberteta se na neobjašnjiv način gube i retke su i psihičkom životu odraslih.“
Definicija pojma ejdos i ejdetskog tipa u trećem rečniku psihologije:
„Ejdetska slika (od grčkih reči ειδος -oblik, slika, lik) Posebna vrsta predstava ranije posmatranog objekta koja je izvanredno jasna, neobično živa, postojana i detaljna, baš kao da je prisutan objekat.
Ove predstave je početkom 20.veka eksperimentalno proučio E. R. Jenš (Jensch). Kod dece se mnogo češće sreću pojedinci sa ejdetskom sposobnošću, nego kod odraslih (1:1000). Sposobnost proizvođenja eidetske slike, po pravilu, gubi se u pubertetu. Osoba koja ima sposobnost stvaranja ejdetskih slika je ejdetski tip.
Kod nje je naročito razvijena sposobnost stvaranja vrlo detaljnih predstava, vizuelnih, auditivnih, mirisnih koje su poput fotografije ili tonskog zapisa ranije opaženih sadržina. Ove predstave osoba može po volji reprodukovati u sećanju čak i nekoliko meseci posle posmatranja izvesne scene.
Nemački psiholog E. R. Jenš smatrao je da se ejdetski tip odlikuje posebnom telesnom konstitucijom i da ima dva modaliteta B (Bazedovljev) i T (tetanodini) tip“.
Istraživanja u praksi
Akiro Haraguči (Akiro Haraguchi), japanski inženjer, imao je 59 godina kada je 2006. izdeklamovao za 16 sati 83,431 decimala broja pi (π) (i tako ušao u „Ginisovu knjigu rekorda„)!
On mora da ima fotografsko pamćenje, pomislićete. U stvari, preovlađuje objašnjenje da je brojeve zapamtio koristeći japanske „kana simbole„ tj. karaktere, tako što je brojeve pretvarao u simbole i pamtio brojeve kao priče.
Ali, to je samo jedna od tehnika pamćenja, koje je profesor psihologije sa Univerziteta St. Lorens u Njujorku, Alan Sirlman (Alan Searleman) ispitivao i upoređivao sa ejdetskim tipovima.
Sudeći prema velikom broju dokaza, nemoguće je setiti se slike sa savršenom tačnošću.
Profesor tvrdi da je stvaranje ejdetskih slika najbliže fotografskoj memoriji. Kada se osobi sa fotografskim pamćenjem pokažu nepoznate slike na 30 sekundi, ona je u stanju da živo opiše viđenu sliku – npr. broj latica na cvetu (na slici sa baštom). Dok govore o iskustvu, ispitanici očima kao da prelaze preko slike. Ponekad ispitivane osobe pogreše pa za par minuta više ne mogu da se sete detalja.
Profesor tvrdi da „ako stvarno imaju fotografsko pamćenje, ne bi trebali uopšte da greše“.
Ipak, neki ljudi zaista imaju fenomenalno pamćenje. Šahovski velemajstori mogu i najboljeg protivnika pobediti vezanih očiju. Kartaroši mogu zapamtiti redosled karata u špilu u manje od jedne minute. No, ljudi sa ovakvim sposobnostima pamte samo određene stvari, često su nesposobni da prepoznaju ljudska lica.
Ejdetski tip osobe se rađa, ne nastaje vremenom, smatra profesor Sirlman. Ostali tipovi pamćenja mogu vežbati svoje sposobnosti kroz praksu i trikove. Ova se sposobnost ne vezuje za inteligenciju.
Deca imaju češće sposobnost stvaranja ejdetskih slika od odraslih, ali nakon šeste godine oni polako počinju da gube tu sposobnost jer tada počinju da usvajaju apstraktne forme mišljenja. Iako psiholozi ne znaju zašto se sposobnost stvaranja ejdetskih slika gubi kod dece, ipak sve to ima nekog smisla – zamislite da ljudska jedinka pamti baš svaku sliku i sekvencu koju vidi i oseti tokom dana, bilo bi veoma naporno pregurati dan, zar ne?
Ejdos u doživljaju umetnosti
Ovakve predstave se često javljaju u književnosti, a češće u proučavanju stvaralačkih dela, u tumačenju, komparaciji i analizi književnog dela. Na primer, prostor kao literarni fenomen može biti posmatran u fizičkom , ali i u simboličkom pogledu kao ejdos.
Npr. ejdetski element dela „Na Drini ćuprija“ je most, smatra Ana Stišović u članku „Ejdetski elementi u književno-umetničkom delu“ u časopisu „Reči“. Opis mosta i njegov položaj u kasabi predstavlja „mitsku dimenziju koja lebdi, koja nije sa ovog sveta. Most kao sofa od kamena je i žrtvenik i mesto po kome se hoda u dionizijskom zanosu, po samoj ivici, i scena faustovske kockarske igre u kojoj je ulog besmrtna duša čoveka„. Most kao svedok promena istorijskih kulisa i večne ljudske drame i traženja smisla postojanja.
Danas postoje brojni aspekti tumačenja književnih dela kroz ejdetske slike.
Naime, ejdetske slike su nekad sjajna metafora za kontemplacije, poetička uopštavanja, sentence, dnevničke skice, psihološke sadržaje koji čuvaju viđeno, doživljeno, promišljeno. Autorka u članku smatra da se „ejdetske slike poput slika, zaokruženih celina, iskaza sklapaju u imaginarni mozaik i tvore nekakav profil.
Teme se nadovezuju jedna na drugu poput Andrićevih „Znakova pored puta„, Kišovih eseja, proze Salmana Ruždija i Emila Siorana. Funkcionišu kao koordinatni sistem za stvaranje duhovno, religiozno, ali i za umetničko tumačenje stvarnosti“. Umetnički tekst je višeznačan i nije limitiran spoznajnim i iskustvenim aspektom.
Ivan Foht u delu „Uvod u estetiku“ na temu zamišljanja i duhovne faze stvaranja ejdetskih slika kaže: „Prostor objektivizacije duha u umetničkom delu ne može se pokazati na detaljima, već zrači iz celine umetnine kao posebna atmosfera, aroma ili tonus. Svet pisca nije ograničen i transendentira u beskonačno“.
Preporuka
-
Ocena:
Siže:
Oksfordski rečnik definiše ejdos kao „razlikovni izraz kognitivne svesti ili intelektualni aspekt kulture ili određene društvene grupe„, a ejdetske slike kao „slike koje se odnose ili označavaju mentalne slike koje su po svom karakteru neobično žive i detaljne, pa se osobi koja ih doživljava čine veoma vidljivim„.
Da to su ejdetske slike o kojima ćutim skoro čitav život, pokušavao sam ih objašnjavati pojedinim sagovornicima ali bez uspeha. Jedan dobar deo sam uneo u moje pisanje, tako da moj roman i obe zbirke proze obiluju sadržajem tih slika. Čak i veliki broj mojih pesama je istog karaktera. Navikao sam da živim sa njima i jedva čekam trenutak da mi se pojave, ne vredi želeti šta bi voleli videti, one dolaze iz nepoznatog, uglavnom su tu kad zatvorim oči, često su pokretne, često brzo nestaju, ali ponekad se umilostive pa mi ostaju duže, milion puta sam pokušao da ih dodirnem rukama, ali to je nemoguće. Svoj meditativni izraz zasnivam na ejdetskim slikama, dugo nisam znao da se tako zovu. Najčešće mi se javljaju pred spavanje. Pokušao sam nekim svojim istraživanjima da ih sam sebi definišem, Pomišljao sam da verovatno postoji neki zdravstveni problem, zbog kojeg ne dobivam dovoljno kiseonika u ćelije koje su zadužene za spavanje, zdravo rasuđivanje i memoriju. Kiseonik ne može prosto da uđe u njih jer se na mestu gde se treba nalaziti kiseonik, nalaži nešto drugo. Organizam da bi ostao miran, mozak počinje slati slike koje stvaraju zanimljivosti, paradu predmeta, likova, ogromnih prostora, detaljno prikazanih postrojenja. Često vrlo često vidim transformaciju likova kako kod čoveka tako i životinja, Pojavljuju se novi oblici koji mi nisu poznati. Počeo sam da verujem da je to sve u mojoj glavi, ali isto tako da je sve realno u nekoj drugačijoj dimenziji sa kojom sam povezan. Sve to što vidim, kada ne bi postojalo, ne znam kako bi onda mogao da ga vidim. Ako je sve sa razlogom onda prosto nema mesta za sumnju.