Mi smo ono što čitamo

Citati Karla Junga kao uvod u knjigu „Jungova mapa duše“

Knjiga "Jungova mapa duše"
Knjiga „Jungova mapa duše“

Ta 1961. imala je zanimljive događaje: Nil Armstrong sleteo na Mesec, a Karl Gustav Jung se upokojio u dubokoj starosti ( 86.), uz omiljeni pogled na obronke Alpa iz svoje vile u Švajcarskoj.

Dok je Armstrong ušao u legendu kao neko ko je osvajao prostranstva spoljašnjeg prostora, Jung je bio jedan od najvećih pionira moderne psihologije u osvajanju tog skrivenog, unutrašnjeg, nesvesnog, individualnog sveta.

Jungova mapa duše, zbog naglašene imaginativne dimenzije, nikada nije u potpunosti prihvaćena od strane akademskih struktura. Iako je kritikovana i osporavana, možda neodređena i nedorečena na nekim mestima,  ostala je ipak neopovrgnuta.

Kao konzistentna teorija, svima onima koji namerno ili nenamerno upoznaju neispitan unutrašnji svet ona može da bude veoma koristan orjentir  bez bojazni da se izgube.

U posebnim slučajevima, ova mapa može pomoći onima koji traže vodiča ili su se izgubili. Pojedincima ovakva mapa može spasiti i život.

Mapa nije teritorija

Iako „mapa ne nudi konkretan sadržaj“, ona je nezamenljiva u dubokom razumevanju nepoznate zemlje „terra incognita„… Jung bi rekao „mapa nije teritorija“, a svoj lični doživljaj psihe svako mora da otkrije za sebe.

Ovim člankom preporučujem svima knjigu Jungova mapa duše, profesora doktora Marej Stajna, jednog od najvećih poznavalaca analitičke ili kompleksne psihologije Karla Gustava Junga. Marej Stajn je ugledni član više društava analitičke psihologije, a u jednom mandatu bio je i predsedavajući Međunarodne asocijacije analitičkih psihologa.

U svakom slučaju veliki autoritet koji običnim i razumljivim jezikom govori o Jungovoj stvaralačkoj delatnosti.

Kako autor kaže, danas se knjiga Jungova mapa duše, koristi naširoko kao udžbenik, jer vrlo prirodno (bez pojednostavljanja, ali i bez dodatnog usložnjavanja) prolazi kroz površinu Ego svesti, nastanjenu unutrašnjost (komplekse), psihičku energiju, granične elemente psihe (instinkti, arhetipovi, kolektivno nesvesno), personu i senku, animus i animu, jastvo, individuaciju, sinhronicitet…

Kažu da su Jungovi radovi promenili živote mnogih ljudi pa će možda i vas motivisati ka dubljem razumevanju osnovnih životnih zadataka… Naravno knjigu možete doživeti i alegorijski, u umetničkoj formi, čistog zadovoljstva radi.

Kao dodatnu motivaciju za ovu knjigu zamolio sam Anu Bojanović da izabere desetak citata Karla Gustava Junga.

Jung i svom radnom okruženju
Jung i svom radnom okruženju

Najzanimljiviji citati Karla Gustava Junga

Vid se razbistrava samo kada pogledate u sopstvenu dušu.  Ko gleda napolje, sanja; ko gleda unutra, budi se.

Susret dveju ličnosti je kao kontakt dveju hemijskih supstanci: ukoliko postoji ikakva reakcija, obe se menjaju.

Sve što nas iritira kod drugih vodi nas ka boljem razumevanju sebe.

Ja nisam ono što mi se dogodilo, ja sam ono što izaberem da postanem.

Poznavanje sopstvene mračne strane najbolji je metod razumevanja mračnih strana drugih ljudi.

Usamljenost ne znači nemati druge ljude oko sebe, nego ne biti u stanju da sa njima komuniciramo o stvarima koje se nama čine važnim, ili verovati u nešto što drugi ljudi smatraju nedopustivim.

Dok ne osvestite podsvesno, ono će upravljati vašim životom, a vi ćete ga zvati sudbinom.

Jung portret

Privilegija života je da postanete ono što ste zaista.

Najstrašnije iskustvo je prihvatiti sebe u potpunosti.

Nema osvešćivanja bez iskustva bola.

Ne postaje se prosvetljen zamišljanjem svetla, već osvešćivanjem mraka.

Koliko smo u stanju da raspoznamo, jedina svrha ljudskog postojanja je bacanje svetla značenja na puku tamu postojanja.

Ne možemo ništa promeniti, dok ga ne prihvatimo.

Karl-G-Jung mladićPrihvatanje samih sebe suština je čitavog moralnog problema i epitom čitavog pogleda na život. Da nahranimo gladne, da oprostimo uvredu, da volimo neprijatelja svog u ime Hrista – sve ovo su bez sumnje velike vrline. A šta ako sam ja sam u milosti svoje sopstvene dobrote – ako sam ja taj neprijatelj kojeg moram prihvatiti i voleti, šta onda?

Gde vlada ljubav, nema volje za vladanjem, a gde moć vlada, nedostaje ljubavi. Jedno je senka onog drugog.

Cipela koja odgovara jednom stopalu, žulja drugo. Nema recepta za život koji bi svima podjednako odgovarao.

Postoji onoliko noći koliko ima dana i noć traje koliko i dan kad se posmatra u okviru čitave godine. Čak i srećan život nije lišen određenog prisustva tame i reč sreća bi izgubila smisao da nasuprot njoj ne postoji tuga.

Misliti je teško; zbog toga većina ljudi sudi.

Ono čemu se opireš, opstaje.

Često su me pitali u šta verujem u vezi sa smrću, tim neumitnim krajem pojedinačnog postojanja. Smrt je tačka koja se često postavi pre kraja rečenice i koju prate jedino uspomene ili posthumni efekti na drugima.

Carl Jung speaks about Death

Za datu osobu koja je u pitanju, međutim, pesak je istekao iz klepsidre; kamen koji se kotrljao zaustavio se. Kada se suočimo sa smrću, život uvek deluje kao nizvodni tok ili kao sat koji je navijen, i znamo da će se jednom zaustaviti, što uzimamo kao opšte poznatu činjenicu. Nikad nismo ubeđeniji u to zaustavljanje kao kad se ljudski život zaustavi pred našim očima i pitanje smisla i vrednosti života nikad se ne postavlja glasnije i ne donosi više agonije kao kad vidimo poslednji dah kako napušta telo koje je trenutak pre toga bilo živo.

Koliko drukčije deluje smisao života kada vidimo mladu osobu koja teži velikim ciljevima i teži da oblikuje svoju budućnost, i uporedimo to sa neizlečivim invalidom ili starcem koji tone, boreći se, ali nemoćan da bilo šta izmeni povodom toga, u grob. Mladost – voleli bismo da mislimo – ima svrhu, budućnost, smisao i vrednost, dok približavanje kraja predstavlja samo besmisleni prestanak svega. Ako se mlad čovek plaši sveta, života i budućnosti, svi su ubeđeni da je to za žaljenje, besmisleno, neurotično; on se smatra kukavicom. Ali kada osoba u godinama tiho jeca ili je čak smrtno uplašena zbog pomisli da joj je možda ostalo nekoliko meseci ili u krajnjem nekoliko godina života, to nas bolno podseća na određena osećanja u sopstvenim grudima; skrećemo pogled i menjamo temu razgovora. Optimizam kojim osuđujemo mladu osobu izneverava nas u ovom slučaju. Prirodno, znamo mi, za svaki slučaj, na šta povremeno podsećamo druge ljude, da „svi moraju jednom umreti“ i da „život ne traje večno“ i sl.

Ali kada se nalazimo sami u mraku, ne videći i ne čujući ništa sem svojih misli koje prebiraju po godinama koje su prošle i nepoželjnim činjenicama i događajima koji nas neumoljivo podsećaju na to koliko je daleko odmakla kazaljka sata i kada je sve što vidimo taj zid tame koji se približava i koji će najzad progutati sve što smo ikad voleli, imali, čemu smo težili i nadali se, tada sve naše duboke misli o životu tonu u neko bezimeno skriveno mesto, a strah obuzima besanog čoveka poput ćebeta koje ga guši. (The Meaning of Death, ed. Herman Pheiphel, 1965)

Kad god se aktiviraju sastojci kolektivnog nesvesnog, oni deluju uznemirujuće na svestan um i dolazi do kontuzije. Ukoliko je ova aktivacija prostekla iz sunovrata ličnih nada i očekivanja, postoji opasnost da kolektivno nesvesno zauzme mesto stvarnosti. Ovakvo stanje bilo bi patološko. Ukoliko, sa druge strane, ova aktivacija nastaje kao rezultat psiholoških procesa u nesvesnom delu uma, pojedinac se može osećati ugroženim ili dezorijentisanim, ali novonastalo stanje neće biti patološko, barem što se tiče pojedinca u kojem se odigrava. U svakom slučaju, ovo mentalno stanje na nivou ljudskog roda može da se poredi sa psihozom. (“The Psychological Foundation for the Belief in Spirits“ – 1920)

Nažalost, nema sumnje da je čovek, u celini, manje dobar nego što zamišlja ili bi želeo da bude. Svako ima senku i što je ona manje otelovljena u svesti pojedinca, crnja je i gušća. Ukoliko je osećaj inferiornosti svestan, uvek se može popraviti. Štaviše, on je neprekidno u dodiru sa drugim interesima, tako da je neprestano predmet izmena i prepravki. Ali ukoliko je potisnut i izolovan iz svesti, nikad ne može da se popravi. (Psihologija i religija, 1938)

Ukoliko možete da zamislite nekoga ko je dovoljno hrabar da se odrekne svih svojih projekcija, dobićemo pojedinca koji je svestan prilično guste senke. Takav čovek je, međutim, opteretio sebe novim problemima i sukobima. On je prisvojio ozbiljan problem, jer nije u stanju da kaže su oni uradili ovo ili ono, da su oni pogrešili i da se protiv njih mora boriti. Taj čovek zna da šta god da nije dobro u svetu, to se nalazi u njemu samom i ukoliko bi samo mogao da nauči da upravlja svojom senkom, on je u stanju da učini nešto stvarno za ovaj svet. Uspeće da ponese makar milioniti delić tog ogromnog, nerešenog socijalnog problema naših dana. (Psihologija i religija, 1938)

Od zla, stekao sam mnogo dobrog. Time što sam ćutao, ne potiskujući ništa, pažljivo posmatrajući i prihvatajući stvarnost – uzimajući stvari onakvim kakve su, a ne onakvim kakve bih ja želeo da budu – čineći sve ovo, stekao sam neobično znanje, kao i nesvakidašnje moći, koje nisam pre toga mogao da zamislim. Tako sada nameravam da učestvujem u igri života, primajući sve ono što mi dođe, dobro i loše, u večitoj smeni sunca i senki, prihvatajući moju sopstvenu prirodu, njene dobre i loše strane istovremeno. Tako sve oživljava u meni. Koja sam budala bio! Koliko sam pokušavao da prisilim stvari da se dogode u skladu sa mojim očekivanjima (svedočanstvo Jungovog pacijenta iz Alhemijskih studija).

Niko ne može da padne tako nisko ukoliko nema veliku dubinu. Ukoliko se tako nešto dogodi čoveku, to predstavlja izazov za njegovu najbolju i najvišu stranu s druge strane; ta dubina korespondira potencijalnoj visini i najcrnja tama korespondira sa skrivenim svetlom.

Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.

Da bismo suočili osobu sa njenom sopstvenom senkom, moramo joj pokazati njenu sopstvenu svetlost. Kada se nekoliko puta nađe između te dve krajnosti, tek tada će osoba početi da shvata šta znači jastvo. Ukoliko je neko u stanju da istovremeno primeti sopstvenu senku i svoju svetlost, moći će da sagleda sebe sa dve strane i u stanju je da ostvari zlatnu sredinu. (Dobro i zlo u analitičkoj psihologiji, 1959)

Čovek koji nije svestan sebe ponaša se na slep, instinktivan način i dodatno ga obmanjuju sve iluzije koje nastaju kada ugleda sve ono čega nije svestan kako mu prilazi spolja, u vidu onog što projektuje na svoje bližnje. (The Philosophical Tree” – 1945).

Preporučujem da pročitate i članak Vladeta Jerotić – citati.

Milan Todorović

Milan Todorović

Milan Todorović je vlasnik specijalizovane firme za računarsko programiranje i optimizaciju web sajtova SEOexpert.RS. Razumavanjem pretrage, rangiranja i rada Gugl algoritma bavi se više od 10 godina.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!