Iako mislimo da dobro poznajemo sebe, istina je da nismo ni svesni koliko toga ne znamo o nama samima.
Psihologija nam je zanimljiva jer imamo osećaj da ćemo iznova i iznova otkrivati nove činjenice o funkcionisanju našeg mozga za koje nismo ni imali pojma da postoje. Predstavljam listu devet stvari koje psiholozi znaju, a kojih mnogi ljudi nisu svesni.
1. Psihologija percepcije čula ukusa.
Eksperiment koji je otkrio da će jednostavno obeležavanje hrane sa etiketom ‘niski procenat masti’ rezultirati time da će je ljudi oceniti kako ima gori ukus u odnosu na istu hranu koja je označena kao punomasna.
Nijedna hrana sa niskim sadržajem masti nije korišćena u eksperimentu, što znači da su oba puta ispitanici jeli špagete bolonjeze sa visokim sadržajem masti.
Istraživanje iz 2002. godine je otkrilo da je samo dodavanje imena supstance na listu sastojaka dovoljno da promeni percepciju ukusa. Konkretno, dali su istu dijetalnu štanglu (kao naša Bonžita) ljudima iz obe eksperimentalne grupe, ali su jednoj grupi dali štanglu na čijem omotu je dodata reč “soja”, iako je ona nije sadržavala.
Skoro četiri puta više ljudi ocenili su da štangla ima loš ukus ukoliko je na etiketi stajala reč ‘soja’. Oni su čakocenili da imaju neprijatan, zrnast osećaj u ustima, iako je to očigledno bio produkt njihove imaginacije.
Naučnici su takođe otkrili da će naše mišljenje o ukusu vina uveliko zavisiti od tipa muzike koji se čuje u pozadini, dok ga mi polako ispijamo. Učesnici eksperimenta su ocenili vino u razlici i do 60% u zavisnosti od vrste muzike.
Mnoge studije pokazuju da dekor hrane, ambijent i opis menija mnogo utiče na naše čulo ukusa. U jednom istraživanju ljudima je ponuđen besplatan obrok u zamenu za njihovo mišljenje o novom restoranu. Podelili su ih u dve grupe, i servirali im potpuno ista jela koja su odmrznuta u mikrotalasnoj.
- Jednoj grupi je predstavljen deskriptivan meni, prigušeno je osvetljenje, dodate su sveće kao i bele presvlake na stolovima i posluživali su ih konobari u odelima.
- Drugoj grupi su bili ponuđeni obični drveni stolovi, opušteni konobari i jednostavan opis hrane.
Kada su bili zamoljeni da ocene kvalitet hrane, druga grupa je ocenila hranu ocenom 3, dok je fensi grupa ocenila istu tu hranu sa prosečnom ocenom 7.
2. Vidimo aure.
Ovde ne govorimo o glavoboljama, migrenama ili sitacijama prouzrokovanim konzumiranjem narkotika koji utiču na stanje svesti.
O ovome smo mogli da pročitamo u dečijoj knjizi “Prostor oblika manga”, koja je izdata 2003. godine i koja je osvojila nagradu. U jednom delu, devojčica koja vidi reči, zvukove i brojeve kao boje, posle akupunkture počinje da vidi polja boja koja se emituju oko slučajnih prolaznika.
Nedavno je magazin “Sience Daily” izvestio o istraživanju sprovedenom na univerzitetu Granada u odeljku eksperimentalne psihologije. Ovi španski istraživači su otkrili da neki od ljudi koji tvrde da mogu da vide auru imaju neuropsihološki fenomen koji se naziva “sinestezija”. To može biti naučno objašnjenje njihove navodne sposobnosti.
Drugi članak govori da je ovo neurološko stanje relativno često i da je to stanje prisutno u svima nama u većoj ili manjoj meri. Neki istraživači se slažu u tome da smo svi mi ovo sinestetičko stanje osetili do nekog stepena, ali je ono intenzivno samo kod nekih ljudi.
Trenutno ima više od 50 identifikovanih tipova sinestezije. Verovatno je viđenje aure, u stvari, vizuelna manifestacija konceptualnih uverenja, emocija ili možda emisije feromona drugih ljudi. U svakom slučaju, zabavno je razmišljati o ovoj temi.
3. Ljudi su loši u predviđanju.
Mi ne možemo znati koliko srećnim ili tužnim će nešto da nas učini u budućnosti, čak i ako mislimo da sada to znamo. Psiholozi znaju da je većina ljudi veoma loša u predviđanju kako će reagovati na pozitivne ili negativne događaje u budućnosti.
Ljudi predviđaju da će biti srećniji ukoliko dobiju unapređenje, nađu partnera, kupe auto ili kuću iz snova. Ovo može da vodi do osećaja razočarenja kada se realnost ne poklopi sa predviđenim nivoom sreće.
Stvari retko završe baš tako dobro kao što mi mislimo da će biti. Isto tako, mi često predviđamo da ćemo biti više razoreni zbog gubitka posla, voljene osobe ili posledica prirodne katastrofe, nego što zaista jesmo kada se te negativne situacije zaista dogode.
Mnogi ljudi su iznenađeni kada im se desi najgora stvar koju trenutno mogu zamisliti i kada se ni izbliza ne osećaju toliko loše koliko su mislili da će se osećati.
Dr. Dan Gilbert veruje da svako ima svoju “postavljenu tačku sreće” i bez obzira na pozitivne (kao što je dobitak na lutriji) ili negativne događaje (kao što je gubitak doma), osoba će se tokom relativno kratkog vremena vratiti do svoje postavljene tačke sreće, koja može biti viša ili niža od tačke sreće drugih ljudi.
Ako tačka sreće objašnjava zašto ljudi ne mogu predvideti šta će ih ućiniti tužnim ili srećnim, drugi psiholozi, kao što je dr Martin Seligman, sugerišu da bi bili srećniji, kada bi umesto jurenja nedostižnih i na kraju razočaravajućih stvari za koje mislimo da će nas učiniti srećnijima, probali da pomerimo svoju tačku na viši nivo.
Da, to može stvarno da se uradi.
Kako to učiniti? Sreća se nalazi u ovom trenutku. Da, baš sada, i tu je na dohvat ruke. Ne u budućnosti, ostvarivanjem srećnih planova, ciljeva i jurenjem snova. Zamišljanje budućih loših događaja preokreće sadašnji trenutak u nesrećan, i to verovatno mnogo više negativan nego što bi stvarno bio kada bi se taj zamišljani događaj zaista i desio.
Kao što je Milton rekao: “Um je kosmos i može da napravi pakao od raja, kao i raj od pakla”. Psiholozi mogu pomoći ljudima da koriste svoj um kako bi učinili njihove sadašnje trenutke boljim nego što bi ikad predvideli da će im u budućnost biti.
4. EMDR metoda.
EMDR je terapijska metoda koja je počela da se upotrebljava na ljudima koji su imali traume iz vijetnamskog rata. Terapeut vodi klijenta kroz proces u kojem klijent pomera očne jabučice levo-desno, baš kao što to radi u REM fazi tokom spavanja. Poenta je da se inicira budna REM faza dok se živopisno pozivaju u um traumatična sećanja.
Zvuči kao pseudonauka, ali ljudi govore da su imali znatno olakšanje nakon ovih terapija. Teorija govori da se pomeranjem očiju levo-desno podstiče mozak da detaljnije integriše neprocesuiranu memoriju u procesuiranu.
Tada taj traumatičan i stresan događaj postaje nešto što nam više ne pravi problem u svakodnevnom funkcionisanju i sa čime se može nastaviti živeti sasvim normalno.
5. Uticaj misli na emocije i raspoloženje i obrnuto.
Mnogi od nas misle da smo mi ljudi u osnovi racionalna bića. Emocije utiču na svaku misao i na svako iskustvo koje imamo, dok su mnogi ljudi potpuno nesvesni ovoga i misle da se ponašaju totalno racionalo.
Postoji niz naučnih objašnjenja o značaju pozitivnih misli na naše mentalno zdravlje. Ali nije tako jednostavno samo “prilepiti” pozitivne afirmacije i misli na neku stavku našeg života na kojoj svesno treba da poradimo. U tom slučaju, naše pozitivne misli neće imati dugoročan efekat po nas.
6. Kulturološko ograničeni sindromi.
Neki psihološki poremećaji svojstveni su samo određenim zemljama, tj. kulturama. Psihološki sindromi koji su povezani sa kulturološkim poreklom su afektivni, stečeni ili urođeni i na njihov nastanak i razvoj utiče etničko ili geografsko poreklo i način života. Njihovom razvoju značajno doprinose različiti socijalni faktori, karakteristični za određenu grupu.
Psihijatri Simons i Hughes navode skoro 200 različitih sindroma, ali i iznose dilemu da li se psihopatološki sindromi u različitim kulturama mogu smatrati posebnim oboljenjem povezanim sa tom kulturom, ili su samo različita (najčešće dramatičnija) manifestacija poznatih oboljenja uzrokovana etničkim nasleđem.
Primer: Japan.
Tako je, na primer, interesantan “Taijin kyofusho” u Japanu. To je vrsta društvene fobije i često je nazivaju poremećaj straha. Ovo je stalna briga u vezi svog mirisa tela i smatra se kao odraz društvene anksioznosti ili brige o percepcijama drugih.
“Hikikomori” je termin koji se prevodi kao „povlačenje”. On uglavnom pogađa mlade ljude sa poremećajem koji karakteriše ekstremna društvena izolacija, ponekad do te mere da osoba godinama ne napušta svoju sobu.
Iako ovaj sindrom nije rezervisan samo za japansku kulturu, u njoj je najizraženiji, pa čak preko milion mladih Japanaca između 20 i 30 godina, uglavnom muškog pola, pati od ovog poremećaja. “Hikikomori” najčešće nastaje nakon nekog životnog neuspeha (napuštanje škole, otkaz, emotivni raskid) i praćen je dubokim osećanjem stida.
Primer: Jugoistočna Azija.
Na Filipinima, kada osoba ispoljava karakteristične simptome groznice, grčeva u želucu, nemirnih snova, dugotrajne potištenosti i promena na koži, mnogi lokalni lekari će kao dijagnozu postaviti “lanti”.
Tu se pretpostavlja da je oboljenje nastalo tako što se osoba nedavno šokirala ili je zbog nečega bila uplašena. “Lanti” zapravo objašnjava da sindrom nastaje kao posledica pretrpljenog trenutnog straha.
Sličan sindrom se često sreće u Maleziji i Indoneziji, gde se dijagnozom “latah” opisuje osoba koja pokazuje drastične simptome u okolnostima akutnog straha. Ona ima viši nivo manifestacije straha čak i u najbanalnijim situacijama prepadanja, kada se, na primer, iznenada pojavi neko ili se neko neočekivano obrati.
U trenutku straha, osoba koja ima “latah” sindrom ispoljava iracionalno ponašanje, od izgovaranja nepovezanih ili neprimerenih rečenica, imitacije pokreta ljudi iz okoline ili praćenja naredbi koje im se nametnu.
Primer: Zemlje u kojima se govori španski ili portugalski.
Napad nervoze je prepoznatljiv u mnogim zemljama u kojima se govori španski ili portugalski. Taj termin se koristi da opiše čitav niz psihijatrijskih zabrinutosti. Ne snimaju se džabe kod njih španske serije! Kada bolje razmislimo, ima nekog smisla.
7. Ljudi prirodno daju prednost informacijama koje potvrđuju njihove predrasude.
Bez dodatnog napora, ljudi prirodno prihvataju informacije koje potvrđuju njihova uverenja i odbacuju informacije koje se sa njima ne slažu.
Um je sjajna mašina koja sve voli da kategorizuje. Ovo je osnovni razlog zašto razmišljamo crno-belo i zašto ljude svrstavamo u stereotipne kategorije. Često je veoma teško za naš um da zadrži za sebe nešto što se ne uklapa u kategorije koje smo mi sami kreirali.
Zbog ovoga, svedočenje očevidaca može biti veoma loš izvor sudskih dokaza, ako želimo tačnu presudu. Za to postoje dva razloga:
- Slikovitost memorije može ponekad biti uznemirujuće slaba, i naravno, netačna.
- Često je moguće ugraditi lažnu memoriju sugestijama ili pokvariti postojeću memoriju kako bi se uklopila u unapred zamišljene ideje o različitim stereotipnim situacijama ili događajima.
8. Stereotipno tretiranje.
Ovo je definitivno jedan od najfascinantnijih fenomena u psihologiji koji opisuje poglede na manjinske grupe koji su bazirani na stereotipima. Ako smo mi deo manjine za koju znamo da se priča da nije vešta u određenoj oblasti, mi ćemo (statistički značajno) u toj oblasti biti gori od naših vršnjaka koji nisu pod uticajem stereotipa.
Godine 1995. Steele i Aronson su u istraživanjima dokazali da su Afro Amerikanci koji su znali za stereotipe koji se vezuju za njihove akademske osobine, imali mnogo niži rezultat od učesnika belaca.
Istraživanja su potvrdila da će nas naša svest o stereotipima koji se vežu za manjisnsku grupu kojoj pripadamo učiniti da imamo lošije ili bolje rezultate u određenoj oblasti za koji su ti stereotipi vezani, samo zato što smo član te manjine. To se dešava zato što ćemo biti pod uticajem jedne vrste društvenog pritiska.
Neka istraživanja su demonstrirala taktike kojima možemo prevazići stereotipne pretnje. Prvi korak je da se edukujemo o njima. Trebalo bi shvatiti da je ovo psihološki efekat i da su te izmišljene gluposti o crncima lošim matematičarima ili o Azijatima lošim piscima, pre svega lažne.
9. Dunning – Krugerov efekat.
Ovo je je kognitivni poremećaj. Njegove posledice su da osobe sa manjkom veština i znanja u nekoj oblasti pate od iluzorne superiornosti, greškom verujući da su njihove veštine mnogo veće nego što zapravo jesu. Ova osoba ima nesposobnost da prepozna svoje greške.
Postoji veliki broj osoba koje precenjuju svoje znanje i sposobnosti. Uvereni su da su kompetentni u oblasti u kojoj su zapravo totalni laici, a osim što nisu u stanju da sagledaju svoju nekompetentnost, nisu sposobni ni da prepoznaju tu kompetentnost kod drugih ljudi.
Osobe sa Dunning-Krugerovim efektom prepoznaju se najčešće po tome što u društvu vode glavnu reč, nameću svoje mišljenje bez obzira o kojoj se temi radi, donose sudove i odluke na osnovu netačnih, nepotpunih ili nevažnih podataka i nisu spremni da prihvate kritiku, odnosno mišljenje onih drugih, mnogo kompetentnijih.
Vaš komentar